Svi ga imamo. Ovde ne mislim na čoveka koga smatrate za najboljeg prijatelja od svih prijatelja koje imate. Pričam o čoveku koji je kao prijatelj najbolji za vas. Kako to?
Pa, to je onaj čovek koji ima potpuno drugačiji muzički ukus od vas, ali se ipak odlično slažete. Nikada nije pokazao trud (ili jeste, kao, na nedelju dana, pa odustao) da razume šta je to što vi slušate, a ni vi niste ništa bolji od njega. Svaki put je strašna prepirka i natezanje kad se odlučuje gde će se izaći uveče. Ako imate dovoljno iskustva, možda ste čak razradili neki kompleksan sistem čudnih pogleda kojima se dogovarate, ali to dogovaranje je i dalje žestoko natezanje. Možda ste već batalili izlaske uveče i nalazite se isključivo na pivu u podne / čaju u pet, zavisno od nacionalnosti.
Što se mene tiče, muzika je stvar trenutka. Nekad ćeš slušati ovo, nekad ono, božemoj. Društvo to uglavnom ne razume baš najbolje. Tapšu vas po ramenu kad okačite njihovu omiljenu pesmu na svoj fejsbuk zid i kucaju komentare poput "ohohoho!". I'm a dreamer, pa verujem da zapravo većina ljudi baš isto tako, mada svojim ponašanjem i stavovima iz nekog razloga uporno pokušavaju da poreknu taj svoj, sasvim normalan pristup muzici. Elem, ovo o čemu ću pisati mora da ste doživeli. Ako tvrdite da niste, smatraću vas jednostavno za zlogzlog lažova koji želi da mi nabija komplekse. Razgovarate sa svojim Najboljim Prijateljem o muzici. Desilo se, eto! Obećali ste sebi da ćete izbegavati temu, ali bili ste kod nekog na gajbi i bila je opuštena atmosfera i svi ste malo pocirkali, i neko je krenuo da priča nešto što nije trebalo da krene da priča i stvari su krenule svojim tokom. Pa idemo redom:
Ako je vaš Najbolji Prijatelj metalac, pre ili kasnije će morati da se pokrene priča o nekoj specifičnoj sorti metala. Vi niste baš vični metalu i ne uspevate najbolje da shvatite razlike, ali vaš prijatelj će vam sa iskrenim ubeđenjem ukazivati na drastične razlike između
doom i
melodic death metalā. Vama sve to zvuči kao vrištanje i jednostavno buka, ali trudite se, trudite se! Čitava situacija kulminira puštanjem
nečega što "možete da svarite", ili je, njegovim rečima, "lagano". Metalci su, ipak, iako ponekad malo neartikulisani kad je odbrana njihove muzike u pitanju, stvarno dobri drugari. Umeju da budu kul ljudi za bleju, ispijanje piva, i sve tako neke opuštene stvari. Kad ste pod stresom, obratite se metalcu. Iskren savet.
Neki (ne-baš-toliko) moderniji trendovi. Emo. Nemam puno iskustva sa ovim ljudima. Zapravo živim u ubeđenju da emosi izražavaju svoje stavove isključivo na netu gde ne moraju nikoga da gledaju u oči dok pričaju, i gde zapravo mogu da iznesu misao kao što je "<3" kada pričaju o solaži. Jesam li ja jedini čovek na svetu koji smatra da je
"emocore" oksimoron? Nazovite me čudnim. No, ovi ljudi zapravo imaju šta da kažu kad je muzika u pitanju.
To je punk! Ali emotivan. Prvi put kad sam čuo, ideja mi se zapravo svidela. Nije da nema potencijala. Samo malo smanjiti dramu, dodati autentičnosti zvuku i *mua*.
Čovek, naravno, ne mora da vam bude Najbolji Prijatelj da bi vam činio dobra ako je jednostavno kafanski čovek. Tu ćete i jedan i drugi biti dovoljno pijani da ionako nema veze šta zapravo svira. Jeste li ikada za novu godinu prošli pored poluprazne kafane koja ionako ima samo četiri stola, gde svira živa two-piece muzika i pijani matorci se njišu u ritmu.
EMOCIJA! Ima tu raznih sorti,
naravno.
Živimo u Srbiji, jel tako? Znate šta je naredno na spisku? Nikad neću zaboraviti iskustva na tom polju. Doživljavao sam da ljudi iskreno pokušavaju da me konvertuju iz mojih ranih (ja kao mislio da su) alt-rock impresija ka tom čudnom čudnom podrhtavanju vazduha koje se naziva turbo-folk. Those were the days! Ispostavilo se da te stvari nisu baš moja šolja čaja, ali ostajem ipak večito zahvalan tim najboljim prijateljima koji su mi, možda, isforsirali najveći korak u širinu u mom dosadašnjem životu. Ne znam kako vaše iskustvo, ali meni se čini da folkera ima dve sorte. Jedni su koje zapravo baš briga za samu muziku - tu su jer je tekst na srpskom, pa ga razumeju, i ono - ima ljudi, družimo se, takoto. Ta sorta mi je prilično draga. Sa njima jednostavno ne razgovaram. Oni koje OBOŽAVAM su ljudi koji su zapravo ubeđeni da je turbo-folk zaista dobra muzika i koji veruju da iskreno uživaju u muzičkom doživljaju dok to slušaju. Ako ima takvih među čitalaštvom, svesrdno pozivam na razmenu mejlova, jer vezujem neke izuzetno poučne i pozitivne momente za manje-više svaki put kad sam razgovarao sa tako nekim. Avaj, linkovao bih nešto, ali ne umem.
Bajker! Eeeeeeee. Sreli ste li provincijskog mudraca koji "živi da prati belu liniju". Bajker po filozofskom opredeljenju, iako verovatno u životu nije video više od vespe. Uspeva da izgovori "hard rock" i "heavy metal" kao jedan izraz. Što se pića tiče, gori je od metalca višestruko. Ovaj je zapravo stvarno često uspeo da isprazni zalihe lokalne rupe (kako voli da je zove). Od ovog čoveka imaš puno da naučiš. Verovatno će imati neki sasvim autentičan hobi, tipa crtanje stripova vojničkim nožem na trupcima ili atletsko bacanje kamenčića u vodu. Pun je priča, i kad vam stvarno treba pomoć oko nečega, priskočiće bez pogovora. Čak i pijan. Naravno, neće mu smetati da pljujete njegov izbor muzike. Čak, rado će vam priskočiti u pomoć. Prosto duša od čoveka.
Recimo da vas Najbolji Prijatelj pozove da čujete "znaš bre onog DJ-a, mnogo je kul!". Uhvatite li se u zamku, zagarantovali ste sebi veče puno zabave i iznenađenja. Techno-freakovi su čitav jedan svet za sebe. Neko bi rekao da metalci ili emosi žive svoju muziku zato što dozvoljavaju da 80% njihovog života bude dominirano i na neki način obojeno (uglavnom tekstovima zapravo) muzikom koju slušaju. Moderan tehno je čitava jedna kultura i životni stil za sebe, koji kao da je ogradom odvojen od ostatka sveta. Ti ljudi u toku dana kao da nikad u životu DJ-a nisu čuli. Seriously, je li neko video zaluđenika elektronikom kako
pevuši ili džuska dok ide na posao ujutro? Ako jeste, nađite ga i dajte mi njegov broj telefona.
Ljubitelje klasične muzike nećemo da pominjemo. Oni su
mit.
Ako ste žensko, sigurno znate
Ljigavog-Lika-Koji-Zna-Četiri-Akorda-Na-Gitari-I-Svaki-Put-Kad-Se-Okupljate-Na-Otvorenom-On-Kao-Sasvim-Slučajno-Ima-Gitaru Kod-Sebe. Ako ste muško, ne samo da ga znate, nego ste ga verovatno i tukli koji put. Ovde se ne radi toliko o muzičkom ukusu koliko o cilju koji opravdava sredstvo. Tako, pomenuti lik ne zna da svira pesme koje voli, već
pesme koje se lako sviraju. O ovim ljudima nemam ništa lepo da kažem, sorry.
Preskočiću neke malo manje verovatne slučajeve, kao npr. da je vaš Najbolji Prijatelj (naglašavam) zaluđen blues, jazz, tradicionalnom kineskom, filmskom ili world muzikom. Ostaje samo još jedna stavka za kraj bez koje ovaj blog nikako ne bi bio potpun:
Ne do bog da vam je Najbolji Prijatelj proghead. Tipičan proghead će na (naizgled usputno) pitanje "A šta ti slušaš?" odgovoriti nekako neodređeno, na primer sa "Pa zavisi kako sam raspoložen" i produžiti sa poređenjem sopstvene muzike sa sijasetom drugih žanrova, usput pljujući ih i eventualno navodeći koliko godina ranije su progeri radili to što ovi šalabajzeri misle da su kao autentični. U opisu će biti upletena gomila naziva bendova za koje nikad niste čuli, koji će biti opisani do u bolesno sitne detalje, sa sve referencama na bitne albume, pesme, deonice dužine par sekundi, biografije, knjige o pojedinim studijskim muzičarima na pojedinim pesmama i tako dalje i bliže. Veoma intelektualna stvar. Da. Majkemi.
