Haug!
Ovde ćemo se naširoko i nadugačko baviti svime onime što se u svetu obeležava kao "prog rock", i još ponečim drugim sa strane. Neću smarati previše sa uvodima. Čak, eto, to je to.
Sve je počelo davne 1969. sa grupom King Crimson. Beše engleska i beše im dosadno. Ložili su se na buntovništvo rokenrola, ali imali su dosta veće ambicije od američkih seljaka koje su uzimali za uzore. Napravili su art-rock.
Grupa King Crimson se raspadala i sastavljala u novim formama nepojmljivo mnogo puta. Shodno tome, za njih se kaže da nemaju toliko stil koliko način razmišljanja. Predstavljam vam: In The Court Of The Crimson King.
Tradicionalnih 12 pesama je zamenilo 5. Podnaslovi su navođeni kao pesme da grupi ne bi bilo zakinuto na kinti od strane izdavačke kuće. Svaki pojedinačni muzičar virtuoz sopstvenog instrumenta. Omot albuma crtao programer koji je istovremeno slikar u pokušaju. Poetski tekstovi. Naravno, ništa od toga ne predstavlja istinske umetničke kvalitete albuma. Čak, neke te elemente smo već videli pojedinačno ili kombinovano kod jazz muzičara.
ITCOTCK je prvi album koji u formatu rok muzike dozvoljava sebi da istražuje emotivne doživljaje onako kako smo to kasnije počeli da zovemo "ambijentalna" muzika. S tim da je ovo sirovije. U ovom albumu se, pored očekivanih eklektičnih momenata (koje danas uglavnom vezujemo za tzv "ambijentalnu" kuziku) nalaze i koreni metala. Svih metala, naravno. Pesma "21st Century Schizoid Man" ovo odlično oslikava (pored toga što lomi prste nebrojeno mnogo Guitar Hero napaljenika)
Ostavljam vas sa Moonchild - prvih par minuta su u formi na koju smo manje-više navikli, a ostatak slobodna improvizacija.
Album može da vam se dopadne ili ne. Ne bih na to da utičem. Ono što se ne može poreći je da je svakolika umetnička muzika kasnije uzimala ovaj album za uzor. King Crimson su ti koji su nam skrenuli pažnju na činjenicu da u rok muzici može imati lepote, i na tome im hvala.
Ovde ćemo se naširoko i nadugačko baviti svime onime što se u svetu obeležava kao "prog rock", i još ponečim drugim sa strane. Neću smarati previše sa uvodima. Čak, eto, to je to.
Sve je počelo davne 1969. sa grupom King Crimson. Beše engleska i beše im dosadno. Ložili su se na buntovništvo rokenrola, ali imali su dosta veće ambicije od američkih seljaka koje su uzimali za uzore. Napravili su art-rock.
Grupa King Crimson se raspadala i sastavljala u novim formama nepojmljivo mnogo puta. Shodno tome, za njih se kaže da nemaju toliko stil koliko način razmišljanja. Predstavljam vam: In The Court Of The Crimson King.
Tradicionalnih 12 pesama je zamenilo 5. Podnaslovi su navođeni kao pesme da grupi ne bi bilo zakinuto na kinti od strane izdavačke kuće. Svaki pojedinačni muzičar virtuoz sopstvenog instrumenta. Omot albuma crtao programer koji je istovremeno slikar u pokušaju. Poetski tekstovi. Naravno, ništa od toga ne predstavlja istinske umetničke kvalitete albuma. Čak, neke te elemente smo već videli pojedinačno ili kombinovano kod jazz muzičara.
ITCOTCK je prvi album koji u formatu rok muzike dozvoljava sebi da istražuje emotivne doživljaje onako kako smo to kasnije počeli da zovemo "ambijentalna" muzika. S tim da je ovo sirovije. U ovom albumu se, pored očekivanih eklektičnih momenata (koje danas uglavnom vezujemo za tzv "ambijentalnu" kuziku) nalaze i koreni metala. Svih metala, naravno. Pesma "21st Century Schizoid Man" ovo odlično oslikava (pored toga što lomi prste nebrojeno mnogo Guitar Hero napaljenika)
Ostavljam vas sa Moonchild - prvih par minuta su u formi na koju smo manje-više navikli, a ostatak slobodna improvizacija.
Album može da vam se dopadne ili ne. Ne bih na to da utičem. Ono što se ne može poreći je da je svakolika umetnička muzika kasnije uzimala ovaj album za uzor. King Crimson su ti koji su nam skrenuli pažnju na činjenicu da u rok muzici može imati lepote, i na tome im hvala.
No comments:
Post a Comment