Su čudna stvar.
Prvo beše Blind Willie Johnson.
Moderan slušaoc bi se verovatno smorio nakon minut-dva. Ipak, Nick Cave je video neki potencijal u pesmi. Neku dubinu.
A Depeche Mode vole Nick Cave-a. Samo što vole i đusku.
A šta vi mislite o obradama? Ili pozajmljivanjem ideje / teme / koncepta?
Prvo beše Blind Willie Johnson.
Moderan slušaoc bi se verovatno smorio nakon minut-dva. Ipak, Nick Cave je video neki potencijal u pesmi. Neku dubinu.
A Depeche Mode vole Nick Cave-a. Samo što vole i đusku.
A šta vi mislite o obradama? Ili pozajmljivanjem ideje / teme / koncepta?
Ja stigla da preslušam ovaj blog taman pred naredni. XD
ReplyDeleteSviđa mi se džuska. ^^ I napravio si dobru gradaciju i lepo uveo tu ideju o pozajmljivanju koncepta, tako da si možda u neku ruku i odgovorio na svoje pitanje: ideja nije bila reciklirana, nego razvijana.
Ja to vidim kao svojevrstan teamwork, ali je tim uzbudljivije i lepše pošto je internacionalno i prostire se kroz tako mnogo vremena. Za mene je pozajmljivanje, proširivanje i rekombinacija ideja zapravo suština svake umetnosti. Obrade u muzici služe da se ista tema prikaže na različite načine, tj. da se sagleda iz različitih (zvukovnih?) perspektiva. A samim tim i da se učini dostupnom većoj publici, da se produbi njeno delovanje.
Sad, mračna strana proširivanje publike je niz komentara na youtube snimku Bowie-vog "Man Who Sold the World" gde se ljudi svađaju da je pesma u stvari Nirvanina. Ili možda nije mračno, možda je samo evolucija... šta ti misliš? :) Ako zanemariš Bowie-blasphemy element, naravno. :D
Po mom mišljenju, u ogromnom broju slučajeva, obrade nisu ni približno toliko plemenita stvar kao u primeru koji sam gore naveo.
ReplyDeleteŠto se Nirvane tiče, jedino može da se razgovara o tome da je Cobain priložio svoju popularnost kod mlade publike na žrtvu Bouviju tim činom. Samoj pesmi nije pridodao uopšte u muzičkom smislu - prilično banalno je uradio obradu (po mom mišljenju, bar). A to se najčešće i dešava.
Mlađi muzičari, kao iz nekog strahopoštovanja, zapravo iz nesposobnosti, uopšte ne pokušavaju da prošire originalni koncept, nego rade obradu kao "omaž" starinskom majstoru, što vodi zapravo u razvodnjavanje više nego bilo šta drugo.
Primera radi:
http://www.youtube.com/watch?v=NTt7eCq02hM
Pesma je jednostavna, ali to ne znači da nema prostora da se proširi. Čak možeš da kažeš da utoliko više ima prostora. Ali neeeeeeeeeeee...
Što se Bouvi-Nirvana diskusije tiče, pravotikažem, sasma mi je ok da ima ljudi koji ne znaju kako je, dok ima budala koje će da se svađaju sa njima oko toga. :)
U suštini bismo, dakle, morali reći da je obrada kvalitetna i dobra, tj. evolutivna, samo ako je nešto suštinski promenjeno.
ReplyDeletePritom, ja bih čak rekla da nije bitno da li je promena na bolje ili na gore. Možda su kaveri naprosto dobar lakmus, hm? Omogućavaju nam da vidimo kuda se kultura kreće. I kad Kobejn razvodnji The Man Who Sold The World, on zapravo pokazuje razvodnjavanje kulture. Mada ja to ne bih nazvala razvodnjavanjem: muzički nije mnogo doneo, ali zvučno je Bowie mnogo više distanciran. Kobejnovo izvođenje dodaje na intimnosti, tj. njegova alijenacija je od publike, ali ne i od samog sebe: to je već značajno drugačija interpretacija teme. I bliža modernoj publici (moderna: see latest progblog entry xD).
Avril Lavinj je Knocking of Heaven's Door banalizovala, ali je to zbog toga što je njena publika banalna. I, možda čak i kultura.
Dakle, da ne dužim priču: kulturološki lakmus. To je ono što pokušavam da kažem.