Ovaj je malo duži. :)
Britanska grupa "The Who" će većini moderne (napomena: ovo je cinična upotreba reči "moderne" - vidi ovu rečenicu kad pročitaš ceo blog) publike biti poznata po uvodnim špicama za kojekakve serije. Ovaj blog neće razgovarati na tu temu.
"The Who" su, na početku svoje karijere, bili definišući muzički izbor "mod" pokreta.
Modovi su bili prirodan nastavak Keruakove "beat" generacije (ili su barem tako mislili) iz pedesetih. Poslednji izdanci su trajali negde do pred kraj šezdesetih, a celo to vreme su bili smešteni u engleskoj. Naziv je skraćena varijanta reči "modernist" - oblačili su se po italijanskim trendovima, gledali da imaju urednu frizuru, često su nosili stare vojničke kapute preko svojih finih custom-made odela. Radli su amfetamine da bi mogli da đuskaju po celu noć. Interesantno je da su prezirali alkohol, kao i npr. marihuanu. Nije im cilj bio da se istripuju - samo da mogu da što duže ostanu u svom svetu koji nije "trad". Oni to uopšte nisu videli kao klasično drogiranje. Mislim da to tada čak nije ni bilo nelegalno. Na ulici, njihov simbol prepoznavanja je bio skuter - najčešće vespa. Improvizovali su vespe na raznolike načine. Dodavali ogledala, farbali ih u više od tri boje sa raznolikim šarama itd.
Slušali su muziku inspirisanu R'n'B-om, soulom, ali isključivo moderne varijante. Specifična sorta jazz muzike je nastala posebno za njih.
Kulturološki je značajno primetiti da su "rokeri" rasli u broju u istom periodu. Pričamo o "greaserima" - kožne jakne, besni motori, glasna muzika, snažan mačo trip kod muškaraca. Modovi i rokeri su se generalno mrzeli, i započinjali ogroman broj veoma ozbiljnih tuča na engleskim ulicama. Obarali su jedni druge sa motora na auto-putu. Ozbiljna stvar.
"The Who", koji su tada svirali svoju varijantu crnačke muzike su se našli u sred cele te priče u principu ni krivi ni dužni. Sami su uzeli na sebe mod odore na kratko vreme i uživali ogromnu popularnost u tim krugovima.
Elem, kao i kod većine "fad"-ova (postoji li reč u srpskom jeziku za ovo?), mod ideja je izumrla kada su njeni začetnici bili primorani da osnuju sebi porodice, da zarađuju neke ozbiljnije pare. "The Who" su prešli u neke nove vode, ali osetili su se dužnim prema toj deci, nekako. '73 su snimili album "Quadrophenia", a '79 je snimljen odličan film sa istim nazivom, koji je veoma moćna dopuna albumu. Ako ćete se baviti albumom, slobodno pogledajte i film. Proizvoljnim redosledom.
Album "Quadrophenia" odskače od svega što su "The Who" radili pre toga, na mnogo načina. Njihov prethodni konceptualni album "Tommy" je solidna uvertira za "Quadrophenia" u muzičkom smislu, i bukvalno može da se oseti kako je bend sazreo na "Tommy"-ju da bi od "Quadrophenia" napravio veoma solidan work-of-art. (ništa protiv "Tommy"-ja. Ako niste, slušajte i gledajte "Tommy", a ja ću da probam da ne digresiram, majke mi :) )
Koncept je smešten u glavu mladog moda. U pitanju je svevremenska priča o uklapanju koju svi dobro znamo. Suptilnost kojom vam se "The Who" uvlače pod kožu je prosto neverovatna. Kao i dubina sa kojom posmatraju problem. Dečak ima sve klasične probleme kao što su odbačenost od roditelja, pa potom i od sopstvenog društva. Devojka u koju se zaljubljuje koja ga prihvata pa odbacuje. Ono što svi znamo, i verovatno smo sami iskusili. Potpuni trip je što je Townshend primenio psihološki pristup (inače moja najveća zamerka albumu "Tommy" je baš što je tekst zloupotrebljen za svrhu pripovedanja - deluje mi nesnađeno zbog toga). "Quadrophenia" vas prosto mami na identifikaciju sa protagonistom. Verovatno pomaže činjenica da je liku svaki član benda doprineo po malo svojom ličnošću. Otud i naziv albuma. S tim da, Townshend u jednom razgovoru sa novinarima izjavljuje da taj like nije "sačinjen" od članova benda, već bi se u svakom članu benda mogla naći jedna bitna karakteristika koja se nalazi i u protagonisti priče. Dakle veza je pre obrnuta.
Pukim preslušavanjem albuma, priča kao takva možda neće ispasti suviše koherentna. Za film to ne važi. Film možete odgledati da ni ne skontate da je prethodno snimljen konceptualni album koji pokušava da bude artsy-fartsy. I jedno i drugo delo su odličan memento mod kulture, kao i upozorenje budućim generacijama (po mom mišljenju, film malo više ovo prvo, album ono drugo). Takođe, jedna veoma lepa stvar kod filma je da ne pokušava da bude mjuzikl, ili otelotvorenje-rok-opere ili kako god pompezno možete to da nazovete. U filmu muzika igra značajnu ulogu, ali ne pokušava da bude dominantna (opet, zamerka "Tommy"-ju što mu to nije uspelo).
Što se samog zvuka albuma tiče - nema spora, postava je odlična. Townshend je dopustio sebi da se (kao autor) baš iživljava i na nivou albuma i na nivou pojedinačnih pesama. Moja lična zamerka pada na malo preveliku repetitivnost. On to naziva lajtmotivima, ja to nazivam reciklažom. Ne znam. Stvarno mislim da malo preteruje. Ali to je subjektivna opaska, i pretpostavljam da ne mora svakome da zasmeta. Slična zamerka ide i na neke pojedinačne pesme. Konkretno, za oko mi je zapao "Doctor Jimmy" koji traje 8 i po minuta, a ja se sve osećam kao da je to zapravo normalna pesma koja je stavljena dva puta na repeat nakon što se završila.
Izvesni izvori po internetima tvrde da Daltrey na ovom albumu postiže vrhunac svojih vokalnih sposobnosti. Nisam toliko hrabar da tvrdim tako nešto, ali utisak svakako jeste dobar. Čovek se trudi i to se oseća. Moon autentičan na bubnjevima kao i uvek. Townshend se malo više odvažio sa sintisajzerima nego inače, i to generalno dobro funkcioniše.
Osnovna četiri elementa ličnosti našeg protagoniste se i muzički upredaju, ispredaju i razvijaju kroz album, što je skroz interesantno za analizu i udubljivanje.
Sve u svemu, moj lični utisak je da je "Quadrophenia" obavezno štivo za adolescente i tinejdžere, posebno one koji dozvoljavaju sebi da im kulturološke struje značajno utiču na život. Za one matorije će ova priča možda biti manje interesantna direktno, ali obećavam da im neće biti dosadno. Živi mi bili.
Britanska grupa "The Who" će većini moderne (napomena: ovo je cinična upotreba reči "moderne" - vidi ovu rečenicu kad pročitaš ceo blog) publike biti poznata po uvodnim špicama za kojekakve serije. Ovaj blog neće razgovarati na tu temu.
"The Who" su, na početku svoje karijere, bili definišući muzički izbor "mod" pokreta.
Slušali su muziku inspirisanu R'n'B-om, soulom, ali isključivo moderne varijante. Specifična sorta jazz muzike je nastala posebno za njih.
Kulturološki je značajno primetiti da su "rokeri" rasli u broju u istom periodu. Pričamo o "greaserima" - kožne jakne, besni motori, glasna muzika, snažan mačo trip kod muškaraca. Modovi i rokeri su se generalno mrzeli, i započinjali ogroman broj veoma ozbiljnih tuča na engleskim ulicama. Obarali su jedni druge sa motora na auto-putu. Ozbiljna stvar.
"The Who", koji su tada svirali svoju varijantu crnačke muzike su se našli u sred cele te priče u principu ni krivi ni dužni. Sami su uzeli na sebe mod odore na kratko vreme i uživali ogromnu popularnost u tim krugovima.
Elem, kao i kod većine "fad"-ova (postoji li reč u srpskom jeziku za ovo?), mod ideja je izumrla kada su njeni začetnici bili primorani da osnuju sebi porodice, da zarađuju neke ozbiljnije pare. "The Who" su prešli u neke nove vode, ali osetili su se dužnim prema toj deci, nekako. '73 su snimili album "Quadrophenia", a '79 je snimljen odličan film sa istim nazivom, koji je veoma moćna dopuna albumu. Ako ćete se baviti albumom, slobodno pogledajte i film. Proizvoljnim redosledom.
Album "Quadrophenia" odskače od svega što su "The Who" radili pre toga, na mnogo načina. Njihov prethodni konceptualni album "Tommy" je solidna uvertira za "Quadrophenia" u muzičkom smislu, i bukvalno može da se oseti kako je bend sazreo na "Tommy"-ju da bi od "Quadrophenia" napravio veoma solidan work-of-art. (ništa protiv "Tommy"-ja. Ako niste, slušajte i gledajte "Tommy", a ja ću da probam da ne digresiram, majke mi :) )
Koncept je smešten u glavu mladog moda. U pitanju je svevremenska priča o uklapanju koju svi dobro znamo. Suptilnost kojom vam se "The Who" uvlače pod kožu je prosto neverovatna. Kao i dubina sa kojom posmatraju problem. Dečak ima sve klasične probleme kao što su odbačenost od roditelja, pa potom i od sopstvenog društva. Devojka u koju se zaljubljuje koja ga prihvata pa odbacuje. Ono što svi znamo, i verovatno smo sami iskusili. Potpuni trip je što je Townshend primenio psihološki pristup (inače moja najveća zamerka albumu "Tommy" je baš što je tekst zloupotrebljen za svrhu pripovedanja - deluje mi nesnađeno zbog toga). "Quadrophenia" vas prosto mami na identifikaciju sa protagonistom. Verovatno pomaže činjenica da je liku svaki član benda doprineo po malo svojom ličnošću. Otud i naziv albuma. S tim da, Townshend u jednom razgovoru sa novinarima izjavljuje da taj like nije "sačinjen" od članova benda, već bi se u svakom članu benda mogla naći jedna bitna karakteristika koja se nalazi i u protagonisti priče. Dakle veza je pre obrnuta.
Pukim preslušavanjem albuma, priča kao takva možda neće ispasti suviše koherentna. Za film to ne važi. Film možete odgledati da ni ne skontate da je prethodno snimljen konceptualni album koji pokušava da bude artsy-fartsy. I jedno i drugo delo su odličan memento mod kulture, kao i upozorenje budućim generacijama (po mom mišljenju, film malo više ovo prvo, album ono drugo). Takođe, jedna veoma lepa stvar kod filma je da ne pokušava da bude mjuzikl, ili otelotvorenje-rok-opere ili kako god pompezno možete to da nazovete. U filmu muzika igra značajnu ulogu, ali ne pokušava da bude dominantna (opet, zamerka "Tommy"-ju što mu to nije uspelo).
Što se samog zvuka albuma tiče - nema spora, postava je odlična. Townshend je dopustio sebi da se (kao autor) baš iživljava i na nivou albuma i na nivou pojedinačnih pesama. Moja lična zamerka pada na malo preveliku repetitivnost. On to naziva lajtmotivima, ja to nazivam reciklažom. Ne znam. Stvarno mislim da malo preteruje. Ali to je subjektivna opaska, i pretpostavljam da ne mora svakome da zasmeta. Slična zamerka ide i na neke pojedinačne pesme. Konkretno, za oko mi je zapao "Doctor Jimmy" koji traje 8 i po minuta, a ja se sve osećam kao da je to zapravo normalna pesma koja je stavljena dva puta na repeat nakon što se završila.
Izvesni izvori po internetima tvrde da Daltrey na ovom albumu postiže vrhunac svojih vokalnih sposobnosti. Nisam toliko hrabar da tvrdim tako nešto, ali utisak svakako jeste dobar. Čovek se trudi i to se oseća. Moon autentičan na bubnjevima kao i uvek. Townshend se malo više odvažio sa sintisajzerima nego inače, i to generalno dobro funkcioniše.
Osnovna četiri elementa ličnosti našeg protagoniste se i muzički upredaju, ispredaju i razvijaju kroz album, što je skroz interesantno za analizu i udubljivanje.
Sve u svemu, moj lični utisak je da je "Quadrophenia" obavezno štivo za adolescente i tinejdžere, posebno one koji dozvoljavaju sebi da im kulturološke struje značajno utiču na život. Za one matorije će ova priča možda biti manje interesantna direktno, ali obećavam da im neće biti dosadno. Živi mi bili.
Edit: film može ako se ne varam prilično lako da se nađe na torentima, a album možete da nađete i preslušate na gruvšarku, a možda i na youtube ako vas ne mrzi da idete pesmu po pesmu. Na gruvšarku, tražite Quadrophenia, naći ćete nekoliko varijanti albuma. Interesuju vas onaj par kod kojeg piše "Quadrophenia (disc 1)" i "Quadrophenia (disc 2)" pošto ostali nisu kompletni.
