"Hounds of Love" počinje sa jednom od najpopularnijih pesama Kate Bush - "A Deal with God", tj. "Running Up That Hill". Odustala je od prvog naslova jer se plašila da će pesma biti cenzurisana od strane velikih medija. Avaj. Nikada sebi nije oprostila.
Kate se pitala šta bi se desilo kada bi muškarac i žena mogli da zamene mesta. Verovala je da bi to dovelo do dubljeg razumevanja, i da bi Svet bio lepše mesto. Shvatila je da zamena mesta ne bi bila "deal" sa Đavolom, kako se možda isprva čini, već sa Bogom. Ova pesma definiše koncept "Hounds of Love", i pored toga, naravno, odlično funkcioniše sama za sebe. Spot je ... njen.
Koliko često ste bili u prilici da slušate muziku drugog naroda?
Jeste li primetili da drugi narodi imaju muziku?
Svi.
To vredi da uložite misao, ili dve.
Rokia dolazi iz Malija. Ćerka je diplomate. Ovo znači dve stvari. Prvo - dosta je putovala kad je bila mala. Drugo - čudno su je gledali kada je izrazila želju da se bavi muzikom, pošto joj, kao aristokratiji, to ne priliči. Rokia ne samo da je htela da se bavi muzikom, nego je uzela gitaru u ruke, uz to da, naravno, nije zaboravila na tradicionalne instrumente svog naroda. Ona je ćerka diplomate.
Ja volim irce, i irsku muziku, a ovo je prog blog, i prosto bih se osećao krivim ako bih izostavio narednu pesmu.
"Jig of Life" je sa albuma "Hounds of Love", koji odmahsadaodmah treba da stavite na svoj "TO-LISTEN" spisak. Kratko ću digresirati i napomenuti da album nije ceo irska muzika. Zapravo, bolje bi bilo reći da KB inače nije ovakva. Pesma je prilično jedinstvena u kontekstu njene diskografije, i to je čini još moćnijom. Verovatno je u pitanju bio uticaj prijatelja Gejbrijela, koji se u jednom trenutku svoje karijere potpuno okrenuo pokretu koji je nazvan "world music". Elem, poslušajte tekst. Dobar je.
A sada - twist. Moramo malo i da odskočimo od naslova. :)
Iskreno ne mogu da odlučim da li mi se više sviđa ova verzija, ili ona od "Simon & Garfunkel". To zaista nije fer, s obzirom na to da je "El Condor Pasa" peruanska pesma. "12 girls band" je grupa kineskinja koje sviraju zapadnjačku (uglavnom klasičnu) muziku na kineskim tradicionalnim instrumentima. Zvuči ludo, zar ne?
Na kraju bih pomenuo i bend koji me je baš skoro veoma obradovao kada sam nabasao na njih.
"Nit" svira muziku sa istoka, sa zapada, živahnu, melanholičnu. Dajte im jezik, i oni će ovladati. Prisustvovati njihovom nastupu je putovanje oko sveta. Nađite ih i slušajte. :)
Prvi put sam ga čuo davno, i sećam se da nakon prvog albuma ništa nisam upamtio. Bilo mi je čudno. Album prepun zvuka. Nikako težak za slušanje. Sasvim prirodan. Lep. Nalazi se na raskršću umetničkog i popularnog (ako tako nešto postoji). Nikada više nisam doživeo tako direktnu lepotu. Osim kada sam otkrio igru.
Na omotu od albuma pišu imena nekih ljudi. Iza svakog od njih stoji po (barem) jedan blog. Ipak, tada su za mene to, zaista, bila samo imena:
Stomu Yamash'ta
Steve Winwood
Al Di Meola
Klaus Shulze
Michael Schrieve
Na prvo slušanje, novi hit u Rizminoj prodkuciji - imenom "Baksuz" - deluje kao loš pokušaj izvođenja popularizovane kombinacije hip-hop i svadbarske muzike. Atmosfera deluje jeftino, i tekst ne posebno inventivno. Prosečan slušalac bi pomislio da je ovoj pesmi mesto samo u ambijentima koji su suviše pijani da bi bilo ko obraćao pažnju na to šta se sluša. Prosečan slušalac bi pogrešio. Pogledajmo.
Pesma počinje sa jednostavnim ritmom na bongo bubnjevima. Na taj način se zapravo šalje subliminalna poruka slušaocu da će pesma biti vesela, da se mišići pripreme za ples, i um uvede u primitivan plemenski režim. Slične pokušaje smo imali i kod znamenitih Talking Heads, koji su poznati po svojim umetničkim poletima u muzici (Nju Jourk, sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka).
Prvo iznenađenje dolazi ubrzo, kada bongo bubnjevi bivaju pomešani sa svojom elektronskom braćom (viećemo već da ova mešavina nije slučajno tu). Ritam u pesmi asocira na zvuke Daft Punk u svojoj ranoj fazi, kada su još uvek aktivno eksperimentisali sa efektima koji mogu da se postignu jednostavnim elektronskim ritmovima.
Strofa koju izlaže Crni Nebojša je maglovita i jedva joj se hvata smisao. Tek iz drugog ili trećeg slušanja biva jasno šta je pisac hteo da kaže, i ovo je idealno, s obzirom na to da je inače radnja smeštena u mamurno jutro uoči ženidbe. U toku strofe se polako pojavljuju trubači u zvuku. Ovo dolazi taman sa naglašavanjem smisla centralne teme pesme - svadbe. Ili tako deluje.
Refren nam izlaže osnovni dramski "catch" dela. Protagonista nije siguran da želi da se ženi na dan ženidbe. Ovo se prilično direktno da interpretirati kao sukob starog i novog u duhu protagoniste, i predstavlja svevremensku temu u umetnosti. Sa tim sukobom kao osnovnim motivom, nalazimo smisao i u sukobljavanju primitivnih bongo ritmova i elektronskih, kao i u paralelnom zvuku (tradicionalne) trubačke muzike uz zapevanje u refrenu, nasuprot hip-hop recitovanju i modernim bas linijama i sintisajzerima.
Dodatna literatura za radoznale može biti "Mile protiv muzičke industrije", gde je Mile već na sličan način istraživao sukob između trubača i ... pa ... drugačije muzike.
Pokazuje se da je u produkciju ovog hita ušlo mnogo promišljanja, istraživanja, i uticaja sa raznih strana, a ukombinovanih na jedinstven način, kako bi se dobilo vrhunsko umetničko delo. Okrenimo se raspletu.
Kada smo ustanovili fundamentalan problem kojim se delo bavi, vredi da se posvetimo malo i razrešenju koje umetnici nagoveštavaju. Naime, čitava pesma je ispunjena aluzijama na alkohol. U spotu imamo flaše nasumično raspoređene po scenama. Imamo mutne deonice. U muzici se oseća isto to lelujanje, mamurluk, i generalno osećaj izgubljenosti. Sve ovo služi da slušaocu/gledaocu usadi u um koncept da je alkohol pravi put. A zašto to? Ideja ovde nikako nije banalna. Iz iskustva znamo da sećanja mogu da postanu nepouzdana nakon konzumacije dovoljne količine alkohola. Isto tako, mnoge bitne odluke u životu donosimo baš u pijanom stanju. Pa, zar nije onda alkohol simbol sinteze prošlosti, sadašnjosti i budućnosti? Zar nije očigledno da sukob između prošlosti i budućnosti, o kojem se ovde diskutuje, treba razrešiti kroz sintezu! Kroz uzimanje lepog i sa jedne i sa druge strane, uz otklanjanje lošeg, zarad opšteg poboljšanja situacije. Naš protagonista će se ženiti, i ostaće veran (ne smemo misliti o uništavanju braka), ali i dalje postoji jedna ženska osoba kojoj se raduje podjednako kao svojoj ženi, ako ne i više. U pitanju je, evidentno, ćerka koja je na putu.
Iz ponuđenog vidimo da je tematika kojom se umetnici bave izuzetno duboka. Ako posvetimo malo vremena tome, lako se priča može uopštiti i svesti na dileme sa kojima se svakog dana suočavamo, uz pozitivan podsticaj, da živimo život hrabro, snažno, uporno gledajući napred. Laku noć.
Horslips je grupa koja je igrala jednu od ključnih uloga u definisanju pojma "Celtic Rock". U pitanju su ljudi koji su se ozbiljno posvetili ideji kombinovanja tradicionalne irske muzike sa onime što su imali pred sobom tih 70ih kada su najviše i radili. Uzimali su tradicionalne melodije, ritmove, prearanžirali, dopunjavali, stvarali ponovo nad time što bi pozajmili od roditelja.
Nekada bi uzimali dobro poznate pesme i pravili instrumentale od njih, a nekada bi pravili originalnu muziku u duhu (duhovitosti) tradicionalne. Bavili su se i dečijim pesmama.
Pomenuta pesma "My Lagan Love" je sa njihovog drugog (od dva) konceptualna albuma. Prvi je "The Táin".
Táin Bó Cúalnge je irski ep, prvi put zapisan u 12-om veku, a radnja je smeštena u prvi vek nove ere.
Bavi se ratom između vojski Ulstera i Connacht-a, oko veličanstvenog bika. Ep posebno slavi heroja po imenu Cú Chulainn koji je učestvovao u borbama na strani Ulstera. Tekst se u celini može pročitati ovde. Horslips su posvetili čitav album ovoj priči. Na njihovom sajtu može da se vidi i veoma sažeta cela radnja epa, taman dovoljno da može da se prati album. Srebrno Koplje je Kulanovo mitsko oružije kojim pobeđuje svoju najtežu borbu u epu. I ova pesma je reel. :)
Horslips imaju 10ak albuma, od kojih su većina interesantni, svaki na svoj način. Proberite neki nasumičan za domaći. :)
Svi volimo (zar ne?) da sedimo u praznoj kući i slušamo muziku na slušalicama.
Ali nekada mora i da se izađe napolje. A kad se već izlazi, valja nešto i da se čuje. Kad se već nešto sluša, ne bi bilo loše i da se vidi:
OK, mator čovek koji hoda naglavačke može da bude lepa razbibriga. Ali razbibriga ima raznih. Posebno napolju. Kad već gledamo nešto, moglo bi to nešto da ima i malo smisla.
OK, pametna primena svetla, ne-besmislen video beam, koreografisana predstava braće koji mađioničarski kontrolišu pažnju. Nije loše. Ali nešto fali. Nešto što se ne da baš najjasnije definisati. Nešto novo i divlje.
A, na kraju, kakve veze ima sav taj cirkus sa samom muzikom? Zar nismo počeli od sedenja u praznoj kući sa slušalicama na ušima? Ne znam. Pitajte plave ljude. Oni drže školu.
Natali Merčant je posvetila 6 godina svog života istraživanju američkih i engleskih pesnika sa kraja XIX i početka XX veka. Tražila je dečije pesme. Na primer:
The Land of Nod
From breakfast on all through the day
At home among my friends I stay;
But every night I go abroad
Afar into the land of Nod.
All by myself I have to go,
With none to tell me what to do—
All alone beside the streams
And up the mountain-sides of dreams.
The strangest things are there for me,
Both things to eat and things to see,
And many frightening sights abroad
Till morning in the land of Nod.
Try as I like to find the way,
I never can get back by day,
Nor can remember plain and clear
The curious music that I hear.
Robert Louis Stevenson
Album se zove "Leave Your Sleep". Ima 26 pesama (2 CD-a). Završen je 2010. Modernije ne biva. Stilovi se smenjuju bez prestanka, i svaka - ama baš svaka - pesma ima nešto dečije u sebi. Pitate se zašto se muzički stilovi smenjuju? Pokušajte da objasnite detetu zašto bi bili isti, pa mi javite šta misli. :) Natali peva publici kao vrtiću, i iskreno se zabavlja pritom. Rege besmisao:
Natali ima apsolutno predivan sajt (web dizajner u meni proviruje i maše). Prezentacija je veoma prijatna, a pruža tako mnogo i tako jednostavno. Na sajtu možete videti sve tekstove pesama, videti dokumentarne snimke iz studija, i čuti delove pesama (ima svaka pesma barem malo, neke su cele, a neke ne). Dok slušate pesme gledaćete fotografije pisaca čija dela je Natali (da citiram) "brought to life, brought to light". Medved pleše u Parizu:
Nisu sve pesme koje pevamo deci lepe ili šašave. Neke pevaju o onome čega se treba plašiti. Neke su poučne. Neke pričaju priče o ljudima koji su glupi, i koji greše, dok neke jednostavnim rečima prenose suštinski bitne životne poruke. Uče nas kako da budemo tolerantni, kako da se izborimo sa gubitkom. Deca su, na kraju krajeva, pametnija od nas. Nema potrebe da krijemo bilo šta od njih. Bluz besnog čoveka:
Smatrajte se upozorenim (kasno HAHAHA): naći ćete sebe u dva ujutro kako listate tekstove pesama sa ovog albuma. Pitaćete se ko su svi ti ljudi, šta su još pisali, kakav život su vodili. Preslušavaćete pojedine pesme ponovo i ponovo i ponovo. Album "Leave Your Sleep" jede vašu pažnju za doručak. Kao pitu. Pitu od platna:
Natali se potrudila da upozna pisce sa kojima je sarađivala. Svako od njih ima svoju priču, i Natali priča tu priču na svojim nastupima. Potom izvodi pesme potpuno prepuštena delu i očarava publiku. Tročlani bend koji je ovde prati ne može u potpunosti da ilustruje zvuk koji se čuje na albumu. Većina pesama koje ćete ovde čuti su prearanžirane, i lepe na svoj način. Skinite album. Ali nemojte propustiti ni ovaj snimak. Samo pola sata:
Par tema za (komentarisanje) razmišljanje:
Da li je samo jedan isntrument na sceni dosadan? Zašto da, a zašto ne? Podpitanje: kad da, a kad ne?
Koliko mnogo toga je, zapravo, zajedničko za ova četiri klipa?
(u startu moram da se zahvalim profesmoru za inspiraciju)
Odlučio sam da ovaj Dan nad danima obeležim na specifičan način.
"Prog" je, kao što sam već ranije pomenuo, mutna reč. Reč koju su, kao i većinu njoj sličnih, izmislili novinari da bi lakše smeštali izvođače u kutije. Avaj, DB se ne bi dao u kutiju smestiti pa da mu platite. Ta činjenica je, ujedno, jedan od motiva koji stidljivo isplivavaju na albumu "The Man who sold The World". Čisto "for the record", da se zna, da je po mom mišljenju tmwstw verovatno naj-proggy album pomenutog izvođača. Ali, to je subjektivna opaska, koja je, pored toga, značajna otprilike isto toliko koliko vrede kovanice pomenutih novinara, ako ne i manje.
Preskočiću prvu pesmu, na albumu ("The width of a circle"), jer je ona veoma interesantna (ako ne najinteresantnija).
Ovaj album je mračan. Po redu, treći u Bouvijevoj karijeri (pod tim imenom). Zapravo - drugi, ako ne računate onaj album koji većina ljudi i ne računa.
Bouvi ima, pa, problematične gene. Njegova porodica sa majčine strane ima istoriju mentalnih bolesti. A jedina Dejvidova tadašnja podrška - stariji polubrat Teri - je i sam završio u bolnici samo nešto malo pre nego što je Dejvid počeo da radi na tmwstw. Druga pesma na albumu je -
Cela prva strana ploče se nastavlja u sličnom (na momente duhovitom) šizofrenom maniru:
Some say the view is crazy
But you may adopt another point of view
Nazovite to mojim ludilom, ali ja nikako ne mogu da se otmem utisku da ovaj album sadrži implicitnu svetlost u sred tunela.
Druga strana ploče se bavi (ovaj put globalnim) samouništenjem čoveka. Od serijskih ubica, preko svemirski aranžiranih mašina spasa
pa sve do centralne pesme - mračno! Pompezno nazvana "The Man who sold The World" je pretposlednja na albumu. Tekst je divno koncizan, a sintisajzeri će učiniti da želite da se sklupčate u ćošak i zatvorite oči da vas niko ne bi video.
Ovde moram malo da digresiram u meta-priču. "The Man who sold The World" je hit! Stvarno jeste. Ima fenomenalan gitarski rif na početku; savršeno podižuću frazu na bridžu ka refrenu; (jednostavan) pevljiv refren; prostu formu. Svi sastojci su tu. DB je *sigurno* znao da će ostatak albuma biti manje zapažen zbog ove činjenice. Kao da je želeo da time pošalje poruku. Čak, kad izvadite pesmu iz konteksta albuma, skoro pa da možete da ne primetite (pomalo neprijatan) mozgoburgijajući zvuk koji daje ritam u pojedinim delovima pesme.
A poslednja pesma? Poslednja pesma je nešto najoptimističnije što ćete ikada čuti. Doduše, to je uglavnom zato što se pesma nalazi baš na kraju baš ovog albuma.
In the corner of the morning in the past
I would sit and blame the master first and last
