Iste one markantne 1969 kada su King Crimson započeli svoje istraživanje muzike koje je dovelo do definisanja progressive rock žanra, još jedna ekipa engleza kreće sa sličnim pokušajima. Yes. Da, Yes. Da.
Početak ove grupe, ipak, nije ostavio toliki "landmark" kao King Crimson. Prva dva albuma (~Yes~ i ~Time And a Word~) više liče na traganje za sopstvenim zvukom nego bilo šta drugo. Album koji istinski počinje da oslikava klasičan Yes zvuk je treći - ~The Yes Album~.
Dečački glas Jon Anderson-a, gitara gospodina Steve Howe-a, lucidni tekstovi. To je Yes.
Naredni korak je bio uvođenje Rick Wakeman-a na klavijaturama. Ne šalim se - čovek je verovatno hands down jedan od najboljih klavijaturista u rok muzici. Nećemo se frljati diskusijom o tome ko je na vrhu vrhova - samo tvrdim da bi ovaj čovek morao biti negde veoma veoma visoko. Sa njime su Yes počeli da sviraju proto- verziju onoga što smo kasnije zavoleli kao "symphonic rock". Ideja je da se elementi simfonijske kompozicije uvedu u rok muziku. Pretenciozno, da; puno zamki, da; više blamaže nego umetnosti, da; ali nikako besmisleno ili neizvodivo. O simfu ćemo pričati tek. Elem, album ~Fragile~.
Naredni album ostaje u duhu "klasične" ere Yes. *Close to the Edge* je, inače, moj lični favorit. Sa akcentom na drugoj strani ploče na kojoj se nalaze "And You and I" i "Siberian Khatru". Pesme u koje sam spreman da se kunem kad razmišljam o sopstevnom ukusu. Smatrajte ovo uberpreporukom.
Bližimo se kraju priče. *Tales From Topographic Oceans* i ~Relayer~ zalaze u oblast "psychadelic rock" podžanra (o kom će takođe otompotom biti reči). Album Tales je must-hear za bilo koga ko smatra da muzika treba da u unutrašnjem oku slušaoca stvara kojekakve slike/vizije. Ako uspete da iskopate originalnu ploču, još i bolje. Omot je zaista izuzetno iskustvo.
Nastavak priče je drama. Ne bih oduzimao previše vremena na to - radoznali čitaoc može pronaći više nego dovoljno informacija o raspadanjima grupe i ponovnim sastavljanjima u dve paralelne formacije, koje se onda mešaju pa malo ovako pa malo onako, pa pod ovim ili onim imenima.
Treba reći još da sama grupa "Yes" nakon Relayer polako počinje da plovi u više pop-rock i new-wave vodama. Bilo je relapsa ka klasičnoj eri tu i tamo, nije da nije, ali rekao bih da vam je sasvim dovoljno domaćeg i ovde već izloženo. :)
Lepo slušanje želim.
Napomena:
Albume koje sam markirao sa ~ možete da ne odslušate i da i dalje imate šansu da skapirate kako zvuči bend. Ostavite ih za kasnije ako ste leni, ili vas iritira glas Jon Andersona.
* služi da obeleži ono što ako preskočite - glavu grizem.
Početak ove grupe, ipak, nije ostavio toliki "landmark" kao King Crimson. Prva dva albuma (~Yes~ i ~Time And a Word~) više liče na traganje za sopstvenim zvukom nego bilo šta drugo. Album koji istinski počinje da oslikava klasičan Yes zvuk je treći - ~The Yes Album~.
Dečački glas Jon Anderson-a, gitara gospodina Steve Howe-a, lucidni tekstovi. To je Yes.
Naredni korak je bio uvođenje Rick Wakeman-a na klavijaturama. Ne šalim se - čovek je verovatno hands down jedan od najboljih klavijaturista u rok muzici. Nećemo se frljati diskusijom o tome ko je na vrhu vrhova - samo tvrdim da bi ovaj čovek morao biti negde veoma veoma visoko. Sa njime su Yes počeli da sviraju proto- verziju onoga što smo kasnije zavoleli kao "symphonic rock". Ideja je da se elementi simfonijske kompozicije uvedu u rok muziku. Pretenciozno, da; puno zamki, da; više blamaže nego umetnosti, da; ali nikako besmisleno ili neizvodivo. O simfu ćemo pričati tek. Elem, album ~Fragile~.
Naredni album ostaje u duhu "klasične" ere Yes. *Close to the Edge* je, inače, moj lični favorit. Sa akcentom na drugoj strani ploče na kojoj se nalaze "And You and I" i "Siberian Khatru". Pesme u koje sam spreman da se kunem kad razmišljam o sopstevnom ukusu. Smatrajte ovo uberpreporukom.
Bližimo se kraju priče. *Tales From Topographic Oceans* i ~Relayer~ zalaze u oblast "psychadelic rock" podžanra (o kom će takođe otompotom biti reči). Album Tales je must-hear za bilo koga ko smatra da muzika treba da u unutrašnjem oku slušaoca stvara kojekakve slike/vizije. Ako uspete da iskopate originalnu ploču, još i bolje. Omot je zaista izuzetno iskustvo.
Nastavak priče je drama. Ne bih oduzimao previše vremena na to - radoznali čitaoc može pronaći više nego dovoljno informacija o raspadanjima grupe i ponovnim sastavljanjima u dve paralelne formacije, koje se onda mešaju pa malo ovako pa malo onako, pa pod ovim ili onim imenima.
Treba reći još da sama grupa "Yes" nakon Relayer polako počinje da plovi u više pop-rock i new-wave vodama. Bilo je relapsa ka klasičnoj eri tu i tamo, nije da nije, ali rekao bih da vam je sasvim dovoljno domaćeg i ovde već izloženo. :)
Lepo slušanje želim.
Napomena:
Albume koje sam markirao sa ~ možete da ne odslušate i da i dalje imate šansu da skapirate kako zvuči bend. Ostavite ih za kasnije ako ste leni, ili vas iritira glas Jon Andersona.
* služi da obeleži ono što ako preskočite - glavu grizem.
