Na prvo slušanje, novi hit u Rizminoj prodkuciji - imenom "Baksuz" - deluje kao loš pokušaj izvođenja popularizovane kombinacije hip-hop i svadbarske muzike. Atmosfera deluje jeftino, i tekst ne posebno inventivno. Prosečan slušalac bi pomislio da je ovoj pesmi mesto samo u ambijentima koji su suviše pijani da bi bilo ko obraćao pažnju na to šta se sluša. Prosečan slušalac bi pogrešio. Pogledajmo.
Pesma počinje sa jednostavnim ritmom na bongo bubnjevima. Na taj način se zapravo šalje subliminalna poruka slušaocu da će pesma biti vesela, da se mišići pripreme za ples, i um uvede u primitivan plemenski režim. Slične pokušaje smo imali i kod znamenitih Talking Heads, koji su poznati po svojim umetničkim poletima u muzici (Nju Jourk, sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka).
Prvo iznenađenje dolazi ubrzo, kada bongo bubnjevi bivaju pomešani sa svojom elektronskom braćom (viećemo već da ova mešavina nije slučajno tu). Ritam u pesmi asocira na zvuke Daft Punk u svojoj ranoj fazi, kada su još uvek aktivno eksperimentisali sa efektima koji mogu da se postignu jednostavnim elektronskim ritmovima.
Strofa koju izlaže Crni Nebojša je maglovita i jedva joj se hvata smisao. Tek iz drugog ili trećeg slušanja biva jasno šta je pisac hteo da kaže, i ovo je idealno, s obzirom na to da je inače radnja smeštena u mamurno jutro uoči ženidbe. U toku strofe se polako pojavljuju trubači u zvuku. Ovo dolazi taman sa naglašavanjem smisla centralne teme pesme - svadbe. Ili tako deluje.
Refren nam izlaže osnovni dramski "catch" dela. Protagonista nije siguran da želi da se ženi na dan ženidbe. Ovo se prilično direktno da interpretirati kao sukob starog i novog u duhu protagoniste, i predstavlja svevremensku temu u umetnosti. Sa tim sukobom kao osnovnim motivom, nalazimo smisao i u sukobljavanju primitivnih bongo ritmova i elektronskih, kao i u paralelnom zvuku (tradicionalne) trubačke muzike uz zapevanje u refrenu, nasuprot hip-hop recitovanju i modernim bas linijama i sintisajzerima.
Dodatna literatura za radoznale može biti "Mile protiv muzičke industrije", gde je Mile već na sličan način istraživao sukob između trubača i ... pa ... drugačije muzike.
Pokazuje se da je u produkciju ovog hita ušlo mnogo promišljanja, istraživanja, i uticaja sa raznih strana, a ukombinovanih na jedinstven način, kako bi se dobilo vrhunsko umetničko delo. Okrenimo se raspletu.
Kada smo ustanovili fundamentalan problem kojim se delo bavi, vredi da se posvetimo malo i razrešenju koje umetnici nagoveštavaju. Naime, čitava pesma je ispunjena aluzijama na alkohol. U spotu imamo flaše nasumično raspoređene po scenama. Imamo mutne deonice. U muzici se oseća isto to lelujanje, mamurluk, i generalno osećaj izgubljenosti. Sve ovo služi da slušaocu/gledaocu usadi u um koncept da je alkohol pravi put. A zašto to? Ideja ovde nikako nije banalna. Iz iskustva znamo da sećanja mogu da postanu nepouzdana nakon konzumacije dovoljne količine alkohola. Isto tako, mnoge bitne odluke u životu donosimo baš u pijanom stanju. Pa, zar nije onda alkohol simbol sinteze prošlosti, sadašnjosti i budućnosti? Zar nije očigledno da sukob između prošlosti i budućnosti, o kojem se ovde diskutuje, treba razrešiti kroz sintezu! Kroz uzimanje lepog i sa jedne i sa druge strane, uz otklanjanje lošeg, zarad opšteg poboljšanja situacije. Naš protagonista će se ženiti, i ostaće veran (ne smemo misliti o uništavanju braka), ali i dalje postoji jedna ženska osoba kojoj se raduje podjednako kao svojoj ženi, ako ne i više. U pitanju je, evidentno, ćerka koja je na putu.
Iz ponuđenog vidimo da je tematika kojom se umetnici bave izuzetno duboka. Ako posvetimo malo vremena tome, lako se priča može uopštiti i svesti na dileme sa kojima se svakog dana suočavamo, uz pozitivan podsticaj, da živimo život hrabro, snažno, uporno gledajući napred. Laku noć.
