Pisanje konceptualnih albuma je veoma pipava stvar. Slušaocima je lako da pljuju očigledne nesavršenosti, kao i da se ograđuju od "kompleksnosti" koje deluju kao da su neizbežan element svakog konceptualnog albuma. Rodžer Voters je jedan od heroja koji se rado upušta u ovaj nezahvalan posao.
Bili je 23-ogodišnji momak koji vegetira. Ne govori, ne kreće se. Samo postoji. O njemu se brine njegov brat blizanac Beni. Bili čuje radio talase. Razume ih, i pokušava da komunicira preko njih. Jedne večeri Bili i Beni idu u šetnju. Beni priča Biliju kako je izgubio posao jer je nekome odozgo odgovaralo da zatvori rudnik, kada nailaze na prodavnicu koja trguje električnom opremom. Beni, ogorčen nepravdom materijalističkog sveta koji ga okružuje, krade bežični telefon iz prodavnice. Policija iste večeri nepravedno optužuje Benija za ubistvo taksiste i vodi ga u pritvor. U čitavoj gužvi, Beni sakriva ukradeni telefon u kolicima svog brata. Bili ubrzo uspeva da iskoristi svoj dar da preko telefona pristupi BBC-evom kompjuteru za sintetizovanje glasa i uključuje se u emisiju na lokalnoj stanici "Radio K.A.O.S.". On započinje isprekidan razgovor sa voditeljem Džimom, koji saoseća sa njim i sluša njegovu priču. Bili priča o nepravdi koja je zadesila njegovog brata. Džim saznaje da je Bili iz Velsa, i da pati jer ga je Benijeva žena poslala kod ujaka u njemu neprirodni Los Anđeles. Bili je besan. Sada je sposoban je da upravlja električnim svetom oko sebe, od semafora do najsofisticiranijih vojnih mašina. Objavljuje da će izvršiti nuklearni napad na sve velike gradove u svetu. Dolazi do preispitivanja vrednosti, dok Bili odbrojava poslednja četiri minuta čovečanstva. 3, 2, 1. Tišina. Ništa se ne dešava. Bili je samo hteo da svi nauče lekciju. "You, me, the powers that be".
Voters ovim albumom šalje poruku čovečanstvu. Pesma "Home", oko koje se čitav album izgrađuje, može, zavisno od čitaočevog stava, da se shvati kao poezija, manifest, ili filozofsko pitanje. Njena snaga je uvećana smeštanjem u polu-magični kontekst albuma. Karakteristično za Votersov rad, pukim preslušavanjem nije lako uhvatiti konkretnu priču, ali poruka je više nego jasna. Voters se potrudio, pa je brojne detalje (koje nisam pomenuo) razbacao na više medijuma, čime traži od nas dodatni napor. Voters zahteva aktivnog slušaoca. Njegov životni rad je, inače, fokusiran baš na to da podstakne publiku na korišćenje sopstvenog mozga.
Veza između progressive rock muzike i punk pokreta je jasna kao dan.
Hajde sada da kratko uživamo u činjenici da sam uspeo da sročim rečenicu zbog koje bi se engleski seljak udružio sa lordom protiv zajedničkog neprijatelja.
Što više slušamo progresivce, to više stičemo utisak da im je jedini cilj u životu da budu drugačiji. Jer, zaista, izvesni izvođači su spremni da naprave ne-muziku i da je nazovu muzikom samo da bi time postigli nešto novo. U tom smislu, pankeri i progresivci zaista imaju sličnosti u pristupu stvaranju.
je kao "klinac" bio ključna figura jednog od pionirskih prog bendova da bi najednom (iskreno pomiren sa bendom) odlučio da mu treba osamljivanje, u kojem je ostao do danas (trenutno ima 61 godinu i još uvek nastupa)
U okviru grupe Genesis, Peter Gabriel je imao svoju prvu priliku da pokaže stvaralačku snagu. Kao tekstopisac se bavio raznim temama - provokativnim, poetičkim, naučno-fantastičnim, klasičnim, apstraktnim, kao i raznovrsnim kombinacijama pomenutog. Bend (u svojoj najfamoznijoj postavi: Phil Collins, Steve Hackett, Mike Rutherford, Tony Banks) je bio više nego sposoban da ga prati. Živi nastupi su opisivani kao prave pozorišne predstave, sa sve razrađenom šminkom, scenskim dizajnom, čak i pirotehnikom. Čitave priče su pričane na sceni.
Ipak, iznenađenja tek dolaze. Gabriel se nakon odvajanja od Genesis tek upustio u isprobavanje. Ne bih zalazio u priču o konkretnim albumima ili pesmama - mada nije da nema šta da se priča. Interesuje nas Gabrielova neustrašivost pred baukom kojeg su mnogi prog izvođači elegantno izbegavali - muzički spot!
Ma koliko se trudili, nećete naći puno spotova progressive bendova. Zli jezici bi rekli da je to zbog toga što su sve bitne prog grupe nestale posle 70ih ... (nervozna pauza) ... Dakle.
Progresivci ne vole kamere. Tako se ispostavi. Verovatno im je medijum suviše ograničen (jedna interpretacija umesto duboke visokointelektualne slobodne forme koja je muzika i tako te dugačke reči). Gabriel je odlučio da to jednostavno nije tako. Igrao se sa novom tehnologijom isto onako slobodno kao što su se muzičari oko njega igrali instrumentima. Otkrivao je načine da produbi misao kroz sliku i uspeo da ponudi gladnom slušaocu kolačić više od ostalih.
Do sada linkovani spotovi prikazuju baš to njegovo "igranje tehnologijom" koje mu je praktično postalo zaštitni znak. Stop-motion, suptilne montaže, usporavanje i ubrzavanje toka vremena. Naravno, Gabriel nije jedini koji je ovo radio. Osamdesete su prepune psihodeličnih spotova i blesavih trikova sa kamerom. Gabriel je uspeo da zadrži svoju distancu od običnog sveta time što njegovi eksperimenti nisu čudni samo da bi bili čudni. Oni funkcionišu. Naravno, ne moramo se baviti trikovima da bismo imali dobar spot:
Gabriel je star čovek. Pogledajte ga samo.
Ne, čekaj ... pogrešna slika ...
Ali ga to ne sprečava da vozi biciklu na sceni:
Ili da i dalje radi isto što je radio kad je bio mlad, doduše, na nov način:
Arogancija je kada mator čovek piše muziku tako da nama razmaženim slušaocima ne smeta činjenica da je istom tom matorom čoveku od matorosti propao glas. Kako drugačije opisati takvo ponašanje?
Dragi moji, danas ćemo pričati o jednom sasvim nepravedno zapostavljenom albumu. Radi se o istinskom remek-delu progressive muzike, i jednom od retkih pravih muzičkih bisera sa naših prostora. Ime "Indexi" većinu nas asocira na pop pesmice, muziku za đusku, ili čak, u nedostatku boljeg izraza - rokić.
Album "Modra rijeka" nikako nije naivno štivo. U pitanju je pravo malo umetničko delo koje će malo koga ostaviti ravnodušnim. Počinje stihovima:
Pisac je Mehmedalija Mak Dizdar. Mak je (nama) slabo poznati bosanski pisac koji je pisao sredinom dvadesetog veka. "Indexi" su se osetili dovoljno hrabrima da mu posvete album. Čujmo.
Prva strana albuma (pesme "Blago", "Brod" i "More") je ispunjena sažetom poezijom i ambicioznijim muzičkim pokušajima. Gotovo dolazimo do utiska da je tako osmišljena da dovede slušaoca u kontemplativno stanje. Ovde, između ostalog, u svojoj punoj snazi dolazi do izražaja autentični gitarski zvuk grupe "Indexi". On je gotovo mistično neuporediv sa bilo čime što ste mogli do sada da čujete, što se odlično uklapa u ambijent albuma. "Indexi" nam iz pesme u pesmu otkrivaju deliće Dizdarove životne filozofije. Bivamo pozvani na unutrašnji monolog o motivima kao što su smisao života, ljubav i lepota.
Druga polovina albuma počinje, kao i prva, recitovanjem:
Ovaj put nailazimo na nešto življu muziku i jasnije sročene stihove. Pesme "Slovo o čovjeku" i "Pustinja" bi čak mogle da se dožive kao nešto tipičnija ex-yu rock muzika. Pažnja nam blago luta dok se njišemo uz zavijanje gitare i drhturav glas Davorina Popovića. Zatim nailazi repriza manje-više centralnog motiva sa prve strane u pesmi "More II". Album kulminira muzičkim izvođenjem pesme recitovane na početku.
Mak Dizdar blista kao pravi majstor arhaičnog jezika. Uz ovaj album, pred našim očima se otkriva čitav novi svet, u kojem Dizdarov jezik i avangardna muzika "Indexa" deluju simbiotično. Ko bi poverovao da jedno takvo umetničko delo može biti ovako pitko?
Toplo preporučujem preslušavanje albuma uz šolju čaja, sa odštampanim tekstovima negde pri ruci.
Živeli.
