Samo živo!

Svi volimo (zar ne?) da sedimo u praznoj kući i slušamo muziku na slušalicama.

Ali nekada mora i da se izađe napolje. A kad se već izlazi, valja nešto i da se čuje. Kad se već nešto sluša, ne bi bilo loše i da se vidi:

OK, mator čovek koji hoda naglavačke može da bude lepa razbibriga. Ali razbibriga ima raznih. Posebno napolju. Kad već gledamo nešto, moglo bi to nešto da ima i malo smisla.

OK, pametna primena svetla, ne-besmislen video beam, koreografisana predstava braće koji mađioničarski kontrolišu pažnju. Nije loše. Ali nešto fali. Nešto što se ne da baš najjasnije definisati. Nešto novo i divlje.

A, na kraju, kakve veze ima sav taj cirkus sa samom muzikom? Zar nismo počeli od sedenja u praznoj kući sa slušalicama na ušima? Ne znam. Pitajte plave ljude. Oni drže školu.

Nursery Rhyme Of Innocence And Experience

Album o kome ću danas pričati odiše lepotom.

Natali Merčant je posvetila 6 godina svog života istraživanju američkih i engleskih pesnika sa kraja XIX i početka XX veka. Tražila je dečije pesme. Na primer:

 

The Land of Nod

From breakfast on all through the day
At home among my friends I stay;
But every night I go abroad
Afar into the land of Nod.

All by myself I have to go,
With none to tell me what to do—
All alone beside the streams
And up the mountain-sides of dreams.

The strangest things are there for me,
Both things to eat and things to see,
And many frightening sights abroad
Till morning in the land of Nod.

Try as I like to find the way,
I never can get back by day,
Nor can remember plain and clear
The curious music that I hear. 

Robert Louis Stevenson

Album se zove "Leave Your Sleep". Ima 26 pesama (2 CD-a). Završen je 2010. Modernije ne biva. Stilovi se smenjuju bez prestanka, i svaka - ama baš svaka - pesma ima nešto dečije u sebi. Pitate se zašto se muzički stilovi smenjuju? Pokušajte da objasnite detetu zašto bi bili isti, pa mi javite šta misli. :) Natali peva publici kao vrtiću, i iskreno se zabavlja pritom. Rege besmisao:

Natali ima apsolutno predivan sajt (web dizajner u meni proviruje i maše). Prezentacija je veoma prijatna, a pruža tako mnogo i tako jednostavno. Na sajtu možete videti sve tekstove pesama, videti dokumentarne snimke iz studija, i čuti delove pesama (ima svaka pesma barem malo, neke su cele, a neke ne). Dok slušate pesme gledaćete fotografije pisaca čija dela je Natali (da citiram) "brought to life, brought to light". Medved pleše u Parizu:

Nisu sve pesme koje pevamo deci lepe ili šašave. Neke pevaju o onome čega se treba plašiti. Neke su poučne. Neke pričaju priče o ljudima koji su glupi, i koji greše, dok neke jednostavnim rečima prenose suštinski bitne životne poruke. Uče nas kako da budemo tolerantni, kako da se izborimo sa gubitkom. Deca su, na kraju krajeva, pametnija od nas. Nema potrebe da krijemo bilo šta od njih. Bluz besnog čoveka:

Smatrajte se upozorenim (kasno HAHAHA): naći ćete sebe u dva ujutro kako listate tekstove pesama sa ovog albuma. Pitaćete se ko su svi ti ljudi, šta su još pisali, kakav život su vodili. Preslušavaćete pojedine pesme ponovo i ponovo i ponovo. Album "Leave Your Sleep" jede vašu pažnju za doručak. Kao pitu. Pitu od platna:

Natali se potrudila da upozna pisce sa kojima je sarađivala. Svako od njih ima svoju priču, i Natali priča tu priču na svojim nastupima. Potom izvodi pesme potpuno prepuštena delu i očarava publiku. Tročlani bend koji je ovde prati ne može u potpunosti da ilustruje zvuk koji se čuje na albumu. Većina pesama koje ćete ovde čuti su prearanžirane, i lepe na svoj način. Skinite album. Ali nemojte propustiti ni ovaj snimak. Samo pola sata:

The Band (Part 1)

Ovaj put nema filozofiranja. Samo muzika. :)

Par tema za (komentarisanje) razmišljanje:
Da li je samo jedan isntrument na sceni dosadan? Zašto da, a zašto ne? Podpitanje: kad da, a kad ne?
Koliko mnogo toga je, zapravo, zajedničko za ova četiri klipa?

The World which sold The Man

(u startu moram da se zahvalim profesmoru za inspiraciju)
Odlučio sam da ovaj Dan nad danima obeležim na specifičan način.

"Prog" je, kao što sam već ranije pomenuo, mutna reč. Reč koju su, kao i većinu njoj sličnih, izmislili novinari da bi lakše smeštali izvođače u kutije. Avaj, DB se ne bi dao u kutiju smestiti pa da mu platite. Ta činjenica je, ujedno, jedan od motiva koji stidljivo isplivavaju na albumu "The Man who sold The World". Čisto "for the record", da se zna, da je po mom mišljenju tmwstw verovatno naj-proggy album pomenutog izvođača. Ali, to je subjektivna opaska, koja je, pored toga, značajna otprilike isto toliko koliko vrede kovanice pomenutih novinara, ako ne i manje.

Preskočiću prvu pesmu, na albumu ("The width of a circle"), jer je ona veoma interesantna (ako ne najinteresantnija).

Ovaj album je mračan. Po redu, treći u Bouvijevoj karijeri (pod tim imenom). Zapravo - drugi, ako ne računate onaj album koji većina ljudi i ne računa.

Bouvi ima, pa, problematične gene. Njegova porodica sa majčine strane ima istoriju mentalnih bolesti. A jedina Dejvidova tadašnja podrška - stariji polubrat Teri - je i sam završio u bolnici samo nešto malo pre nego što je Dejvid počeo da radi na tmwstw. Druga pesma na albumu je -

Cela prva strana ploče se nastavlja u sličnom (na momente duhovitom) šizofrenom maniru:

Some say the view is crazy
But you may adopt another point of view

Nazovite to mojim ludilom, ali ja nikako ne mogu da se otmem utisku da ovaj album sadrži implicitnu svetlost u sred tunela.

Druga strana ploče se bavi (ovaj put globalnim) samouništenjem čoveka. Od serijskih ubica, preko svemirski aranžiranih mašina spasa

pa sve do centralne pesme - mračno! Pompezno nazvana "The Man who sold The World" je pretposlednja na albumu. Tekst je divno koncizan, a sintisajzeri će učiniti da želite da se sklupčate u ćošak i zatvorite oči da vas niko ne bi video.

Ovde moram malo da digresiram u meta-priču. "The Man who sold The World" je hit! Stvarno jeste. Ima fenomenalan gitarski rif na početku; savršeno podižuću frazu na bridžu ka refrenu; (jednostavan) pevljiv refren; prostu formu. Svi sastojci su tu. DB je *sigurno* znao da će ostatak albuma biti manje zapažen zbog ove činjenice. Kao da je želeo da time pošalje poruku. Čak, kad izvadite pesmu iz konteksta albuma, skoro pa da možete da ne primetite (pomalo neprijatan) mozgoburgijajući zvuk koji daje ritam u pojedinim delovima pesme.

A poslednja pesma? Poslednja pesma je nešto najoptimističnije što ćete ikada čuti. Doduše, to je uglavnom zato što se pesma nalazi baš na kraju baš ovog albuma.

In the corner of the morning in the past
I would sit and blame the master first and last